File:Gimnazija u Čačku.jpg

Српски / srpski: Зграда Гимназије у Чачку је репрезентативно, монументално школско здање, остварење знаменитог српског архитекте Драгутина Маслаћа (1875–1937). Избором места у историјском урбаном језгру Чачка, на углу улица Жупана Страцимира и Мутапове, у непосредној близини цркве и зграда државне управе, дат је посебан значај овом просветном здању. Пројекат за нову гимназијску зграду у Чачку, наручен од Министарства грађевина, архитекта Драгутин Маслаћ завршио је до 21. маја 1912. године и ускоро је започета градња. Радови на изградњи прекинути су 1914. године због почетка Великог рата, а грађевина, у великој мери већ изведена, служила је као болница за смештај рањеника. После завршетка Првог светског рата ранији фонд за зидање допуњен је државном помоћи и 1924. године настављени су радови, када је над предвиђеним високим приземљем и спратом изграђен и други спрат. Зграда је освећена 8. новембра 1927. године, на Митровдан, у присуству високих представника власти и црквених великодостојника. Функционално решена основа развија се подужно у облику правоугаоника око атријума. Главна фасада има ризалитно истакнути средишњи троспратни део, надвишен у односу на остале делове за висину поткровља, са централно постављеним главним улазом који води у хол са степеништима и излазом у унутрашње двориште. Еклектично композиционо решење грађевине настало је стапањем различитих елемената академске, традиционалне и архитектуре изведене у духу модернизованог српско – византијског стила (по монументалности и стилској обради) као масиван разуђен архитектонски волумен. Зграда је конципована према академским постулатима (хоризонтална троделна подела зона фасада, степеновање декоративних елемената, наглашена симетричност, сокл и подеони венци, балкон на конзолама и са декоративном каменом оградом, ступци са капителима), има пластичне и декоративне елементе националног средњовековног наслеђа (залучени портал, седам у низу лучних отвора изнад прозора другог спрата централног ризалита главне фасаде са попречном гредом која повезује капител шест стубаца) и народне неимарске традиције (четвороводни кров, истурени високи димњаци), док се продор модерних архитектонских схватања уочава у доминацији широких безорнаменталних површина и хоризонталном ритму низа правоугаоних прозора.